Pravilnik o autorskim delima studenata

kategorija: 
apstrakt: 
Govorimo, je l' da, o društvu znanja. I udaru neoliberalizma na oblast obrazovanja. Pre nekoliko dana objavili smo tekst Nikole Biliškova, kao jedan u nizu radova koji problematizuje ovu temu. Evo, sada, nečeg malo drugačijeg, a opet vrlo sličnog. U pitanju je primer još jednog vrlo specifičnog neoliberalnog udara sa primesama bahatosti svojstvene univerzitetskim mandarinima i crtom originalnog srpskog razbojništva. Nije u pitanju tekst ili analiza, već izvorni dokument, primarni izvor rekli bi istoričari: Pravilnik donet na jednoj od sednica nastavno-naučnog veća Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, negde krajem 2009. ili početkom 2010. godine. Na žalost, dokument ne sadrži podatke o vremenu donošenja. To je valjda iz razloga da bi se teže utvrdio trenutak njegovog stupanja na snagu, pa tako može ispasti da je važio – od uvek! Ali vrednom istraživaču neće biti teško da otkrije tačan trenutak usvajanja ovog sjajnog dokumenta, ako je to uopšte iz nekog razloga bitno. Ovaj pravilnik usvojen je bez ikakvih pratećih obaveštenja na ovu temu, dakle, vrlo tiho i skoro neprimetno, gotovo u konspiraciji. Ili što bi naše babe rekle “sve po 'ladu, da ga ne poznadu”. Upravo takav način njegovog donošenja, između ostalog, budi sumnju u legalnost pravila koje ovaj Pravilnik donosi. Pravilnik je koncipiran tako, da omogući maksimalnu koncentraciju simboličkog (a bogami i finansijskog) kapitala u rukama univerzitetskih eksploatatora i izvođača ideoloških radova, takozvanih profesora, koji su se na ovaj način pobrinuli da svoju neproduktivnost (parazitizam) zaštite od nasrtaja neoliberalnih reformi, tako što će utvrditi niz pravila na osnovu kojih će tuđi radovi postati njihova (ko)autorska dela. Čuj, koautorska! Hajde neka se neki student master studija, koji pretenduje da postane asistent, usudi da prvo potpiše sebe pa svog profesora ispod svog rada! Zna se ko ima prvenstvo, majku mu! Da skratimo: mandarini su smislili dobar način da nastave sa produkcijom radova, a da pri tome ni kurcem ne moraju da mrdnu – znači, zasedneš na profesorski feud, zaposliš svu svoju sitnu đecu, ili unuke, a sa njima zaposliš i 1-2 asistenta-roba, da ti pišu radove. I šta ćeš više, jer su i đeca sita, a i profesor nakupio bodova, a to znači da i plata raste! Eksploatacija, dakle, dobija sasvim nove i zanimljive – ali zapravo očekivane – forme. Ali, nećemo oplakivati studente, koji su, uz policiju i popove, danas u Srbiji zapravo najreakcionarniji sloj društva. I koji često hoće i vole da se jebu sa svojim eksploatatorima, te nikada, nikada, nikada ne bi pristali da se odreknu tog zadovoljstva u ime nečega drugog. Nema veze. Sudiće im narodni sud. Očito je na ovu temu potrebno napisati jedan tekst. Ova međuforma, koja se nalazi negde na pola puta između teksta i apstrakta, treba privremeno da premosti izostanak jedne poduže analize. Do tada čitajte ono što je već objavljeno, a pogotovo ranije publikovani tekst “Realna supsumpcija u hramu duha” Primoža Krašoveca.
izvor: 

objavljeno negde krajem 2009. ili 2010. na stranici filozofskog fakulteta u novom sadu

http://www.ff.uns.ac.rs/