Pustoš

kategorija: 
autor: 
apstrakt: 
Viđu lepog teksta. O tome kako sve to radi. I u čijim je rukama Evropa. Što je zapravo ovde manje bitno. No, ipak je važno iz nekih drugih razloga. Jer valja znati ko daje takt orkestru t.j. gde gledamo kada gledamo. A šta gledamo kada ovo gledamo, može da se pročita iz teksta. Jeste, to je neka vrsta skice razmatranja, više kao nabačaj. Ali, pametnima dosta. A ko hoće da bude učen i emancipovan, nek se tera u socijalizam! Nego, trik sa ovime ovde što gledamo kad tekst čitamo, jeste da ovaj sistem ima jednu vrlo finu začkoljicu. Da li se to, sad, vidi iz samog teksta, ili sam to negde drugde pročito (ili sam, štono reče moj vajni profsor, pisao o tome), ne zna se. Uglavnom, ta je (začkoljica) u tome, što je sistem ovako kako je postavljen, na neki način, predestiniran da nas sve odvede u kurac. U njega je ugradjen selfdestruction subprogram, koji se aktivira kada igrarija dodje do određene tačke. A kad pukne u Nemačkoj, čuće se do Kine. Što ne treba čitati samo kao "čuće se daleko", nego i na druge načine. Ali, da ne dužim...
ključne reči: 
, , ,
izvor: 

Rainer Trampert, „Kahlfraß“, KONKRET, 3/2013, 14-16.